Ne možeš sam. Potrebni su ti ljudi, živa reč, neko da ga pitaš – Hej, a šta ti misliš? Naravno svaka promena kreće od pojedinca, ali ubrzo se pokaže da niko nije ostrvo, odvojen okeanima od drugih. Imala sam priliku da budem u centru zbivanja, u tački u kojoj se sudaraju vetrovi. Različite struje, entuzijazam inspiracija i udruživanje.

Ta srž, to je Ideodrom, generalna proba pred finale koje će pokazati, šta je kulturi potrebno! Ovogodišnji Ideodrom simbolično se održao u gradu koji će biti prestonica kulture – Novom Sadu, ako smem da dodam meni lično jednom od omiljenih gradova. Počeo je motivišućim prezentacijama ljudi koju su uspešno izveli mnogobrojne projekte ili održali jedan i pretvorili ga u tradiciju, prožimajući generacije. Osećala sam se kao da se svaka od tih osoba koje su izašle na binu obraća lično meni. Ostvarila je kontakt i unosi svoju misao u moj prostor. Jedan od saveta, na koji nekako uvek zaboravimo, glasio je – Budite realni, očekujte nemoguće!

1.

 

To nam je rekla Maja Lalić, ali da biste čuli više ovakvih stvari i saznali, ako ne znate, ko je Maja, moraćete da se potrudite, jer vam ja neću pričati o tome. To je za one ozbiljne u nameri da otvore svoj um i upiju dragocena iskustva neverovatnih ljudi. Ali stanite! Biće i ovde reči o nadasve posebnim ljudima, ovogodišnjim hrabrim entuzijastama, koji su došli da pretvore ideje u dela.

Razgovarala sam sa svima njima, za one koji možda ne znaju. Ideodrom okuplja polufinaliste Centrifuge i Superste plusa. Ako niste upoznati sa projektom Superste i ne zvuče vam poznato ova imena, brzom brzinom na posao! Dakle, tu je trideset timova sa po jednim predstavnikom iz Centrifuge i pet timova iz Superste plusa sa po dva predstavnika. O njihovim projektima pričalo se sa mentorima, pričali su između
sebe, na kraju, o svojim projektima pričali su i sebi. Kao bakina supe krčkali su se planovi u loncu Superstea.

Nisam osećala potrebu da im iznova dozvolim da naširoko pričaju o svojim planovima za realizaciju ideja. O tome su već i sami pisali, prčali i još mnogo toga. Prišla sam im iz ličnog i malo drugačijeg ugla. Uz brza pitanja: „Zašto baš vaš tim treba da osvoji pet stotina hiljada dinara?“, „Šta vas pokreće?“, „Kada se pojavio i koji je lični pečat u onome što radite?“, „Kada ste rekli Stop?“.

Ćaskali smo uz kafu, tako da garantujem da su ovo bili najsrčaniji i najbliži odgovori naših učesnika. Delili su energiju i ja nisam osetila negativno takmičarski duh. Sinergija saveta i prijateljstva. Još jedna od stvari koja mi se tokom ovih razgovora nametala je, kako naša država funkcioniše, koliko je toga loše u sistemu i da je zaista teško izboriti se za nešto što je dobro i korisno!

2

Malo se koristi srpski jezik, anglicizmi prevladavaju, možda je to nova era jezičkog izražavanja, a možda gašenje i zaboravljanje sopstvenog jezika. Počela bih od dame s kojom sam prvo razgovarala, njeno ime je Mila Rosić. Ona je došla u ime tima čiji je projekat Radionice za majstorice. Pitala sam je zašto baš one. Naime to je tim od tri dame, koji se bori da osnaži žene u nekim tipično muškim zanimanjima, kao što je MAJSTOR. Grandiozna reč, majstor muški rod, jednina.

Majstor zvog zanata. E, pa! One su MAJSTORICE. Spojile su tri dobra – reciklažu, osnaživanje žena i umetnost. Spasavaju stare komade izbačenog nameštaja tako što mu daju novu svrhu, novi život. Koriste prirodne boje. Njihov moto je citat – Ako ne razmišljamo ekološki i antropološki, razmišljaćemo arheološki. Takođe su skrenule pažnju na toksičnost medijapana, materijala koje koriste mnoge megalomanske fabrike nameštaja, a sa čijim deponijala Užičani imaju veliki problem.

I kao što bi vam Mila sada energično uzviknula: “Treba da pobedimo jer smo strava!“ Sledeći sagovornik bio mi je Miloš Starčević, s njim sam pričala o projektu njega i njegovih kolega Pedaliranju. Oni su strastveni biciklisti. Ali Beograd i Amsterdam se ne slažu po tom pitanju.

3

 

Vole Beogad i vole bicikle. Ali se bicikle i Beograd baš toliko ne vole. Oni prave aplikaciju za sve ozbiljne bicikliste i one koji teže ka tome. Ako radimo osam sati i na poslu sedimo, koliko bi nam onda samo koristilo da biciklom dođemo do posla. Čistiji grad, snažniji i zdraviji ljudi, plus ušteda.

Ako vam ovo nije približilo zašto baš oni treba da osvoje pet stotina hiljada dinara, samo razmišljajte o infrastrukturi Brograda i koliko bi se ona izmenila da svi uzmemo BICIKL u ruke. Idemo dalje, dan je odmicao, učesnici su živeli svoje projekte. Dve stvari su ključne u nameri da nešto ostvarimo -želja i priča!
Stefanija Lukić dodala bi i da je potrebno osetiti bunt, ona je predstavnik Shtrebera.

Rizikovati, biti svoj, ne dozvoliti da nas neko na kašičicu kljuka informacijama i kvazi znanjem. Ona je srčano predstavila svoj pojekat koji bi sadržao petstotina lekcija i kviz proveru znanja za mališane. Užbenici su zastareli, nema ko da ih ozbiljno menja. Deca radije uče preko interneta. Treba im dati nezavisnost. Pokazati im da mogu, da učenje nije bauk. Ovako olakšavamo i roditeljima i učiteljima. Ona je rekla da se osetila onako kako se čovek oseti kada izlazi na demonstracije – Ne ideš zato što si ljut, već zato što ne možeš više.

Tarik Biševac koji predstavlja projekat Hacker Space, takođe je želeo da uradi nešto za mlade,
ali i za svoj grad – Novi Pazar.

4

Srž njihovog projekta je reč napredak. Nove tehnologije i programiranje su u stalnoj potražnji. Oni mladima Novog Pazara nude da nauče sve o ovome. Organizovaće opremljen karavan koji će biti sigurno mesto za sve one ovih interesovanja. On je i sam uspešan u oblasti koju predstavlja. Za njih pet stotina hiljada je mala cena za napredak budućnosti.

Kad smo kod Novog Pazara, razgovarala sam i sa Adelom Zekovićem, koji je predstavljao
projekat pod nazivom Virtuelni vodič kroz Novi Pazar. Svedoci smo centralizacije Srbije. Najviše se pruža stanovnicima Beograda, glavnog grada, što je nepravedno. Jer Novi Pazar ima čak tri od ukupno šest, zaštićenih UNESCO spomenika. Grad turističkog potencijala. Ali turisti tamo ređe dolaze, a čak i kada dođu nema ko da ih kroz grad provede. Oni će napraviti aplikaciju koja će olakšati snalaženje u gradu gde se sudara tradicionalno i novo. Ta aplikacija sadržaće – audio zapise, fotografije, mapu, opis svih značajnih lokacija. Da svakako odemo i posetimo baš Novi Pazar. Pošto smo spomenuli spomenike, pređimo na sledeći projekat, (Re)Animacija spomenika, razgovarala sam sa Ducom Gojić.

Ona mi je rekla da bez prošlosti nema ni budućnosti i da je upravo to prednost njihovog projekta. Ukratko, oni bi na tri lokacije sa decom pokrenuli male akcije edukativnog karaktera, u kojima bi ona pomagala oko sređivanja nekog spomenika i kulturnog dobra koje se ne koristi koliko bi trebalo. Dobili bi znanje i zajednicu podstakli da pronađe svrhu svim kulturnim dobrima koje naša zemlja poseduje.
Dramimo zajedno, predstavnica Lidija Bukvić. Adolescenti, stres, odrastanje, nagle promene. Setite se svog odrastanja ili ako ste u samom procesu razmislite kako se često osećate. Adolescencija je težak period odrastanja, mi želimo da uz predstave pređemo sve te probleme zajedno. Da krize budu pokretačka snaga, da nam kažete šta vas muči, šta vas obeležava kao osobu. Sve je okej. Jedan od problema s kojim me je Lidija upoznala je taj da u našoj zemlji neko ko ima zvanje specijalnog pedagoga može da radi ili na socijalnoj zaštiti ili sa zatvorenicima. Dok defektolozi koji po onome što rade, nemaju prednost u radu sa mladima, mogu da rade i u školstvu i u zdravstvu. Svako vi đođite da zajedno glumimo i rasteretimo se u pozorišnoj katarzi. Veština da se pomoću veštog postavljanja pitanja dođe do istine – Zetetika. Ovaj projekat
predstavila mi je Tatjana Ristić. Ona je završila opštu književnost, sa tim smerom Filološkog fakulteta ne može da predaje.

Na birou svi smerovi sa ovog fakulteta vode se kao jezik i kultura, jer nemaju pravilno raspoređene nazive i kategorije. Iz ovog problema javila se potreba da se mladim studentima, srednjoškolcima i osnovcima pruži prilika izuzetnog neformalnog obrazovanja. Studenti koji predaju srednjoškolcima. Prilika da imaju iskustvo kada sutra budu radili. Da prenesu i razmene mišljenja. Srednjoškolci da čuju više o onome što ih interesuje. Svi dobijaju. Pilot projekat napravili su u Pančevu, ali tu neće stati jer svi treba da dobiju pravu priliku da misle.

Idemo malo do Niša, Heroji uče drugačije, zašto? O ovome sa Marinom Ćirić. Sličan problem sa prethodna dva, na koji bih takođe želela da skrenem pažnju. Zvanje omladinskog radnika koji su preko potrebni, mnogima zvuči loše i zato ga isključuju. Šta omladinski radnik, kao da je vreme Tita ili radnik omladinske zajednice? Ne, omladinski radnik je pre svega pedagog koji radi sa mladima. Oni pružaju podršku, preuzimaju teret, stvaraju novi sloj budućih generacija. U ovom projektu oni žele da pomognu onima koji imaju disleksiju – teškoće pri čitanju i pisanju. Osnaživanje zajednice, širenje znanja o disleksiji i njeno razumevanje. Podržavajmo jedni druge!

Da ostanemo i dalje u Nišu, pričamo o projektu StartNi, o ovom projektu pričala sam sa jakom zajednicom mladih koji su me zamolili da ne izdvajam sagovornika. Oni žele da osnaživanjem talentovanih mladih uđu i u rešavanje problema društva. Da pruži kroz šestomesečni rad, sliku kako se od ideje stvara preduzetništvo tj. posao. Zašto baš oni? Jačanje ekonomije, jer zaista na mladima svet ostaje. Ako razumemo i prihvatamo sebe i svoje emocije, biće nam jako važno da podržimo i tuđe, Outovanje, pričala sam sa Vladimirom Stamenkovićem. On mi je rekao da oni imaju za cilj da smanje jaz između heteroseksualaca i homoseksualaca. Da pomognu mladim koji nemaju snage da sami kažu na glas sebi i drugima KO SU!

5
Podrška onima koji doživljavaju fizičko i psihičko nasilje. Podelite svoju priču. Približite se, jer svako ko je čovek zaslužuje vaše vreme.

Operation: Youth activation, hajmo na trčanje reče mi Danilo Ljubić. U redu okrenuli smo mlade ka mentalnom rad, ajmo sad i da ih pokrenemo, aktiviramo. Lopta, najstarija igračka, od krpene do ove koju danas imamo. Zašto smo je zaboravili? Ovaj tim razvio je aplikaciju koja tera na pokret virtuelnom tehnologijom, izbacuje nas iz kuće i mi se ponovo igramo.
Srodna ideja, ali na novi autentičan način o tome sa Kristinom Nikolić, ona ima samo šesnaest
godina i veliki je prijatelj. Želi da pomogne svojim drugarima RevUp projektom. Oni će uz kulinarske radionice, pomoć prijatelja i sve vidove podrške, deci od dvanaest do osamnaest godina pokazati kako da žive zdravo. Kako da izgube kilograme, jer deca znaju da budu vrlo okrutna. Ova deca to nisu, oni zajedno
rade na tome da budu zdraviji i snažniji.

Da skrenemo malo u nešto drugačije, Ptice na dlanu. Srbija ima dvestapedeset vrsta ptica, rekao mi je Saša Rajkov. On je ekolog i veliki poznavalac ptica. Želi da ovo znanje prenese svima, da ove nežne životinje koje postoje pre nas ako obratimo pažnju na njihovu evoluciju, spasi od izumiranja. Ideja ovog tima je aplikacija za prepoznavanje ptica koja bi bila povezana sa Društvom za zaštituptica. Ako smo radoznali i spremni da upoznamo prirodu obratićemo pažnju na ovaj projekat. Samo ako poznajemo prirodu, umećemo i da je sačuvamo.

Tu su i Čuvari prirode, o ovom projektu sam pričala sa Kristinom. Ona je deo Zoo planete iz Niša. Oni su primetili da deca ne razlikuju domaće životinje i želeli su da to zaustave. Njihova ideja su interaktivne radionice gde će se deca edukovati i družiti sa životinjama. Ono što mi je ova mlada devojka rekla jeste –Životinje nisu igračke, ali priroda jeste i treba da bude igralište.
Uz kreativnost činimo svoj život lepšim. Rad nas spaja. Posebno ako imamo kranji produkt tog procesa. Kvartum Bazar prava maštaonica. Ovu ideju iznela mi je mlada predstavnica Marija Mićić. Oni izrađuju cegere, bave se vođenjem kreativnih dnevnika, heklaju, rade stiro štampanje, a najčešće se mnogo raduju i maštaju. Kad Marija napravi ceger, pola njenih drugarica je pita – Gde si ga kupila? Za svaku Novu Godinu ona podeli jedinstvene i unikatne poklone. Nije sve uvek tako divno, ovde dolaze ljudi koji su se borili sa anksioznošću i kojima kreiranje i stvarnje daje značaj. Najvažnije je pronaći strast, pokretač i biti neumoran u potrazi. Tim Kvartuma nam kaže da nismo sami, svi imamo padove i treba pričati o njima. Najslabiji si kada ne radiš ništa!

Mi sve radimo zajedno, mi smo Centar pozitive. Momci iz Bačke Palanke od dvorišta napravili su centar za omladinu. Više o tome pričao mi je Dejan Gajić. Oni su doveli umetnike koji su ukrasili zidove grafitima, očistili su, pozvali su sve da im kažu šta žele! Tu se održavaju žurke, mini festivali, postoji i teretana na otvorenom. Kako oni kažu – Stop! Dođite ovde. Naravno da bi ovo radilo tokom sva četiri godišnja doba potrebna im je podrška.
Svi imamo slične probleme. U Užicu takođe mladi momci tim iza projekta Video park, to je udruženje vizuelnih umetnika, oni žele da pruže podršku vizuelnim umetnicima iz Užica. Miloš Vučićević mi je rekao da za cilj imaju podržavanje savremene umetničke scene pomoću pokretnih projekcija širom grada. Sami su uspeli da naprave mini biblioteku, atelje, uz trud i zalaganje. Njihova vizija je da umetnost predstave svima.

Ljudi teže personalizaciji, najbitnije je pružiti osećaj. To zna tim Route by me. Žele da razbiju stereotipe o Srbiji i da prema interesovanju svakog korisnika njihovog web servisa predstave kulturna dobra Srbije. Ovo nam je objasnio Predrag Dragošan. Ljudi i okruženje, kreiranje novih vrednosti, da izbegnemo opšta mesta i zaronimo u izuzetnu kulturnu baštinu Srbije. Mi vas poznajemo i želimo da vi upoznate Srbiju na pravi način. O ženama u sportu ne priča se dovoljno glasno, rekla nam je Jelena Maričić projektom njenog
tima Nssportistkinje. Oni žele da probude želju mladih devojaka od petnaest do trideset godina i
da im kažu da nema barijera u sportu. Možete sve. Žena je stub društva. Jača žena jače i društvo.

Spoj lepog i korisnog je projekat Poslovni teatar njega je predstavila Kristina Dragaš. Ona kaže da oni rade ono što drugi nisu uradili. Žele da menjaju pasivnost i pogrešna uverenja mladih, tako što će ih stavljati u situacije kojima će jačati poslovne veštine.

Mladi su glina, oni sve upijaju. Treba im dati dovoljno prilika da se obllikuju na pravi način. Zdravlje je najbitnije. Čuli smo ovu rečenicu od svojih roditelja, baka, deka i zaista jeste tako. Souls of hospital želi da pričama ljudi koji to najbolje znaju, doktora, medicinskog osoblja svih u zdravstvenim institucijama, kroz njihoa iskustva i obraćanja poziva sve nas da obratimo više pažnje na svoje zdravlje. Da usporimo tempo jer zdrav čovek je jedino uspešan čovek. To nam je prezentovala Maša Dimitrijević.
Da su institucije u Srbiji loše činjenica je. Maša Babić imala je nažalost priliku da to oseti iz prve ruke. Njena majka deset godina je provela u različitim bolnicam, kao osoba sa drugačijim potrebama. Iako ne može da se kreće, podrškom porodice ona ispunjava svoje želje, putuje, sluša muziku, dobija hranu za dušu. Ono što umetnost jeste. Ona bodri, hrani i održava nas vitalnim. Maša nam je zato predstavila Klasiku u poseti. Ona je pijanistkinja i sa svojim koleginicama želi da izdvoji vreme, samo sat vremena dnevno da učini nekog srećnim. Kada smo bolseni vreme sporo prolazi, a razgovor i muzika svakako pomažu. Svi imamo iste potrebe i pravo na kvalitetno ispunjen život. Maša kaže, ne želi da bude morbidna, ali treba razmišljati unapred i shvatiti da se to nas tiče, da nam je blisko, jer takva sudbina može sačekati svakoga od nas.
Ovim smo zaokružili priču o svim genijalcima programa Centrifuge koji su se na Ideodromu predstavili. Oni su imali hrabrosti i jasan fokus da su promene perspektive neophodne. Ipak i dalje nije gotovo, čekaju nas malo iskusniji genijalci, koji drugu godinu za redom nastavljaju da rade sjajne stvari. Unapređuju svoje projekte i usavršavaju se.

To je slučaj i sa timom Umetnost i delo. Udruženi su Neostart i Baza crna ovca. Oni pružaju priliku za novi početak mladima koji izađu iz kazneno popravnih domova da budu u toku sa novim kulturnim formama. Šta se dešava sa tim mladim ljudima, kako njihov teče dalje, jesu li zauvek obeleženi svojim iskustvom? Mi to želimo da promenimo. Hristina nam je rekla u šta ona duboko veruje: „Lepa reč možda ne može da promeni svet, ali može da promeni čoveka.“ Da je muzika deo čoveka, jer je reč satkana od muzike same pokazuje nam tim Artysh Maštalica.
Oni deci bez roditeljskog staranja i deci drugačijih potreba daju preko potrebnu utehu. Dve dame umirujućeg i muzikalnog glasa, žele da pruže toj deci priliku da biraju. Da znaju šta vredi, jedno razigrano detinjstvo. Kada dobiju tihe muzičke knjige i instrumente u ruke oni su presrećni ali i iznenađeni. Muzika nam tu služi kao medij, da dopremo do njih. Pre svega želimo da negujemo ljudskost i da damo sve od sebe, bez očekivanja da nam se to vrati, a deca svojom ljubavlju uvek vrate.

Najvažnije je da kultura mora biti svima dostupna. Dodirni kulturu projekat koji za cilj ima da smesti sam plamen kulture na jedno mesto. Udruživanje kulturnih centara i dokazivanje da kulturi događaji treba da budu mnogo više posećeni. Oni žele da postave panele koji rade na dodir na tri lokacije u gradu – Terazije, Novi Beograd i kod Vukovog spomenika. Nikada nije bilo lakše saznati šta se sve odigrava u jednom danu. Dodirnite kulturu i osetićete je.
U školu mnogi nisu rado išli. Mame koje se deru, operi zube, spakuj knjige! To je zbog zastarelosti obrazovnog sistema, malo podsticaja i loše opremljenosti učionica. HUB edukativnih inovacija tim želi da deci iz okoline Niša pruži drugačiju priliku za obrazovanje. Doziva sve mlade kreativce i preduzetnike da iskoriste ono što im se pruža. Negovanje talenta, saznavanje novih stvari, učenje korisnih veština u najopremljenijim prostorijama. Lepo i podsticajno okruženje uz dobru tehniku to je ono u šta želimo da uložimo novac. Da bi ovi mladi ljudi sutra sa nama pravili nove projekte.

Poslednji ali ne i najmanje važan projekat Pozorišna značka tim koji želi da pokaže da se o ukusima treba raspavljati, ali smisleno i na adekvatan način. Žele u Smederevu da prave predstave za decu, da ih podstaknu i same da pišu scenarije za koje će biti nagrađeni pozorišnom značkom sa likom Branislava Nušića koji je detinjstvo proveo u Smederevu. Želimo da naučimo decu da razlikuju kvalitet od lažnog zlata. Mnogo je iskušenja pred mladim čovekom, zadržađe kurs samo ako ispravno misli i govori.

Ukratko sam vam predstavila sve učesnike ovog jedinstvenog događaja. Četrdeset osmočasovan intenzivan rad, uz mentore, zagrljaje i podršku. Pokrenule su ga Fondacija Dokukino, Fondacija Trag i Erste banka, ovo je projekat u projektu, on neprestano raste, zajednica se uvećava, a dobre stvari se množe i višestruko vraćaju.

final
Najveće hvala ide ljudima iza scene. Oni vas grde kad pogrešite, tapšu kad stane, grle kad vam je teško. Zbog njih se čini da sve ide glatko, da je put kulture uvek lak i pozitivan. Oni su istinski heroji u malom. Koordiniraju, kapetani lađa, nalaze najbolje načine da iskoriste struje koje im dolaze. Svi koji ovo prođu prepoznaće ko su oni. Uguraju te u autobus kada treba, kažu ti da je najbitnije nekada da se samo pojaviš, nasmeju te i uhvate za ruku. Oni su srž, kostur i nosioci stvari, a tek što su super.

 

Autorica teksta: Viktorija Ćosić,  pobednica Kluba Superste.