Dušan Jovčić (rođen u Pančevu, 1992.) završio je društveno-jezički smer gimnazije „Uroš Predić“ u rodnom Pančevu. Član je Regionalnog centra za talente „Mihajlo Pupin“ u okviru koga se bavi istorijom i književnošću. Student je četvrte godine na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na smeru Međunarodni odnosi.

Koja je osnovna teza tvoje besede „Koliko još?“?

Ono što bih ja rekao, jeste da sam kroz besedu pokušao da ukažem na duboko ukorenjene probleme u našem društvu, kao što su površnost, strah, pogrešan odnos prema istoriji, kratko pamćenje, ali i licemerje i konstantan kompleks više vrednosti koji nije uvek poduprt radom i kvalitetom.

Isto pitanje za tvoju besedu „Veliki narodi“?

U besedi „Veliki narodi“ pokušao sam da se distanciram od dva glavna narativa koja postoje kada se govori o odnosima Srbije i Crne Gore, a to su snažni nacionalistički narativi, i da pokušam da govorim o univerzalnim vrednostima kao što su otvorenost duha i uma, poštenje, hrabrost i čovečnost. Da ukažem da je jako lako živeti u miru i slozi, ako smo pošteni prema sebi i drugima, da nam nije potreban zapaljivi domovinski duh da bismo voleli svoju zemlju.

Koja vrsta diplomatske strategije može da pomogne Srbiji da postane uvaženi član međunarodne zajednice?

Srbija mora da radi na dva polja.  Prvo je regionalno, pod tim mislim na zemlje bivše Jugoslavije i na širi region. Što se tiče zemalja bivše Jugoslavije, imamo ogromnu prednost u pogledu jezika koji je savršeno razumljiv u svim republikama od Slovenije do Makedonije. Ta šansa bi morala da se iskoristi, pa da svako ko želi da se bavi regionom, može da uči srpski jezik. Država bi morala da mu pomogne i da to finansira, a to bi u budućnosti donelo Srbiji mnogo veći ugled i uticaj preko pojedinaca kojima smo pomagali. Na taj način se postepeno menja negativna stereotipna slika o nama u svetu. Kao država koja ima ljudske, resursne i strateške potencijale da bude regionalni lider, morali bismo da podržavamo i podstičemo širu regionalnu saradnju, ali iskreno i pošteno.

Što se tiče strategije prema državama koje se smatraju silama, morali bismo da imamo odlučniju i određeniju politiku, jer politika balansa koju je sprovodila bivša Jugoslavija nije moguća sa pozicijom koju Srbija trenutno ima.
dusan jovcic

 

Šta je ideja programa „Ambasadori pomirenja“?

Ideja programa „Omladinski ambasadori pomirenja“ jeste da u jedan grad, u okviru programa, dovedemo uticane mlade ljude iz čitavog regiona. One koji su već iskazali želju da se bave pomirenjem, podržavaju tu ideju i imaju kako da joj doprinesu. Tokom trajanja seminara, mladi bivaju bolje upoznati sa istorijskim, međunarodnim, kulturološkim kontekstom sukoba, a u višednevnom radu su usmereni jedni na druge kroz kulturološku i idejnu razmenu. Potrebno je mlade iz problematičnih sredina dovesti za isti sto i pokazati im da je onaj drugi jednako čovek sa kojim treba i može da se živi i sarađuje.

Šta je sa idejom nezavisnog omladinskog veb portala koji treba da prenosi vesti iz regiona bez medijske manipulacije?

Pošto smo tokom trajanja seminara uvideli da su kontrolisani mediji ogroman problem, došli smo na ideju da na volonterskoj bazi organizujemo nekakav veb portal koji bi, pre svega, prenosio vesti iz lokalnih zajednica koje bi zanimale mlade, kao što su prilike za studiranje, muzika, sport, posao i slično. Dakle, distanciranje od pompeznih i populističkih naslova, a uz to i prenošenje događaja koji imaju veze sa regionom, bez ikakvog uticaja državnog vrha i mišljenja relevantnih ljudi  o tim događajima.

dusan jovcic

Ideja i siže tvog novog projekta „Komšije velikani“?

Živim u Pančevu i osećam potrebu da radim za dobrobit zajednice u svom gradu, kao što imam potrebu da to isto radim za čitavo društvo. Istorija postoji kako bismo lakše mogli da učimo iz iskustva ljudi koji su živeli pre nas, bez da ponavljamo njihove napore i što je najgore njihove greške. U Pančevu je živelo i radilo mnogo ljudi koji su svojim radom, svojim ljudskim osobinama zadužili sve svoje sugrađane da ih makar pamte. To je korisno i za sugrađane, jer bi imali dobre primere koje bi u životu mogli da prate i iz kojih bi mogli da uče.

Koja je, po tvom utisku, najefektnije društvenoangažovano umetničko delo koje si video u životu?

„Gernika“, slika Pabla Pikasa, je slika pred kojom sam izgubio dah kada sam je prvi put video. Mislim da je to umetničko delo koje odiše iskrenošću i koje nas tera da se zapitamo da li je rat ikada opravdano rešenje. Ono predočava njegove užase na jako intiman način. Dok sam stažirao u Hartefakt fondu, imao sam priliku da gledam predstavu „Izopačeni“ koju je Hartefakt producirao, a koja govori o problemima osoba LGBT populacije. Ta predstava je jedno od umetničkih dela koje je na mene ostavilo veoma jak utisak i ovom prilikom je svima preporučujem!

 

Izvor: Superste arhiv