Popričali smo sa Milesom Milinković, čelnicom filmskog festivala „Uhvati sa mnom ovaj dan!“/„Uhvati film“ koji obuhvata projekcije domaćih i inostranih filmova na temu invaliditeta. Pored filmskih projekcija, tu su i brojni prateći programi poput filmskih radionica, tribina i razgovora sa autorima i akterima filmova, seminara za novinare i studente žurnalistike, izložbe i performansa u kojima učestvuju i osobe sa invaliditetom.
Festival će biti održan u Novom Sadu, od 21. do 27. septembra u Kulturnom centru Novog Sada.

Osim što je ključna ličnost u organizaciji ove manfiestacije,  naša sagovornica je i pedagoškinja kao i aktivistkinja za ženska prava i prava osoba sa invaliditetom.

S jedne strane zalažete se za emancipaciju žena i rodnu ravnopravnost, a sa druge strane se borite za prava osoba sa invaliditetom. Da li možete da povučete paralelu između vaše dvostruke aktivističke uloge?

Moj aktivizam se uglavnom odnosi na uopšteno poboljšanje položaja osoba sa invaliditetom bez obzira na neki drugi identitet (rod, uzrast, versku ili nacionalnu pripadnost, seksualnu orijentaciju). Što se tiče rodne ravnopravnosti i prava žena ne mogu reći da sam mnogo aktivna, ali se zato bavim pitanjem žena sa invaliditetom kao dvostruko ili čak višestruko ugrožene grupe i to je na neki način sinteza ova dva polja.

Naime, postoje pitanja koja se tiču poboljšanja položaja svih osoba sa invaliditetom. To je, na primer, neophodnost promene fizičkog okruženja kako bi svi imali jednak pristup svim mestima. Tu je i uspostavljanje zakonske regulative i prakse kojima se omogućava jednak pristup resursima (na primer, obrazovanju i zapošljavanju), promena svesti u smeru smanjenja predrasuda u vezi sa potencijalima osoba sa invaliditetom i slično.
Međutim, kada ste i žena i osoba sa invaliditetom susrećete se sa ograničenjima po dvostrukoj osnovi i to je jedna nova dimenzija diskriminacije i ugroženosti, ali samim tim i potrebe za društvenom podrškom.

Da li uviđate neke promene u društvu po pitanju pozicije žene sa invaliditetom u odnosu na period od pre 5 ili 10 godina? Postoji li pomak i, ukoliko da, u kom smeru se kreće?

Akcije koje se sprovode, uglavnom ispred ženskih organizacija, doprinele su da pojedina pitanja isplivaju na površinu i da pojedinim pitanjima počnu da se bave i institucije. Tu je primer pitanje nasilja nad ženama sa invaliditetom.

Na žalost, postoje još uvek mnoga pitanja koja ostaju neistražena i pitanja kojima se bavimo stihijski kao što su teme seksualnosti, partnerskih odnosa, zapošljavanja i slično.

izjava za tv vojvodinu 2014

 

Vaš rad kao aktivistkinje za borbu prava osoba sa invaliditetom počeo je i pre vašeg učešća u organizaciji festivala “Uhvati film”. Kako ste se priključili aktivnostima u vezi sa festivalom i kako se one razlikuju od vašeg dotadašnjeg iskustva na polju aktivizma?

Jedan seminar na kome sam učestvovala koji je za cilj imao osnaživanje žena sa invaliditetom pokrenuo je lavinu. U rodnom Užicu sam okupila grupu mladih, članove i članice udruženja osoba sa invaliditetom, i radili smo neke drugačije aktivnosti. Sa 26 godina upisala sam fakultet i dobila priliku da budem predsednica Novosadskog udruženja studenata sa invaliditetom (NSUSI). Tokom studija učestvovala sam i u nekim umetničkim projektima, ali sam i koordinisala projektima koji su za cilj imali edukaciju i osnaživanje. Festival je zapravo začet u okviru NSUSI  i tu sam se aktivirala kao asistentkinja koordinatorke. Kada smo bili pri kraju studija, osnovali smo Kreativno afirmativnu organizaciju Parnas, a Filmska manifestacija je postala Festival sa praksom raspisivanja konkursa. 2012. sam postala direktorka, nakon što se autorka i dotadašnja direktorka povukla zbog porodičnih i drugih poslovnih obaveza.

Iz Festivala se rodio još jedan projekat, “Umetnost ruši zidove”, koji za cilj ima obuku osoba sa invaliditetom na temu osnova filmskog jezika. Pošto sam kao koordinatorka prisustvovala obukama, u jednom trenutku sam se usudila i da režiram. Tako su nastala 2 filma; igrani  Između redova o identitetu i seksualnosti žena sa invaliditetom  i dokumentarni Trenutak radost o materinstvu žena sa invaliditetom ispričan kroz iskustva 4 žene iz 4 različita grada.

Upravo ovi projekti predstavljaju vezu između onog što ste prvo pitali; oni su sinteza borbe za položaj osoba sa invaliditetom, borbe za rodnu ravnopravnost i filmske umetnosti.

izjava za radio

Na koji način je zamišljeno da festival utiče na bolju poziciju osoba sa invaliditetom u društvu?

Međunarodni filmski festival „Uhvati sa mnom ovaj dan/Uhvati film“ je festival filmova koji menjaju perspektivu. Nasuprot teškim i patetičnim pričama koje nam najčešće nude naši mediji, ovaj festival je festival filmova koji na nesvakidašnji, nepatetičan, neretko zabavan i duhovit, a uvek emotivan način prikazuje osobe sa invaliditetom i invalidnost uopšte. Filmovi koji samo naizgled imaju za temu invalidnost, zapravo jesu filmovi o ljubavi, prijateljstvima, porodici, dilemama, a ujedno su to i životne priče sportista, sportistkinja, umetnica i umetnika, plesača i plesačica.
Na ovaj način smanjuje se socijalna disanca, afirmišu se potencijali, a motivišu se i same osobe sa invaliditetom. Smanjuju se predrasude, ali se ukazuje i na pitanja koja se odnose na odgovornost društva kada je položaj osoba sa invaliditetom u pitanju.

Kada mi postave ovo pitanje volim i da citiram jednu posetiteljku Filmskog karavana. U pitanju je osoba bez invaliditeta koja je izjavila sledeće: „Kada sam dolazila, mislila sam da će to biti neke patetične priče o invalidima. Ovo nisam očekivala. Totalno me je promenilo, ali i moje viđenje ljudi sa invaliditetom.” I ne samo to. Filmski stvaraoci se više bave osobama sa invaliditetom, a i pristup u obradi teme invalidnosti se promenio, a mi to vidimo po kvalitetu filmova.

Jednom prilikom ste izjavili da kada vas pitaju ko ste vi, kažete: „Ja sam žena, ja sam ćerka, ja sam sestra, ja sam ljubavnica, ja sam studentkinja, ja sam aktivistkinja, ja sam osoba sa invaliditetom.” Koji od ovih identiteta je najteže imati danas u Srbiji?

Od ovih navedenih definitivno biti žena sa invaliditetom. Ali zamislite, na primer, sa čime se suočava žena sa invaliditetom Romkinja koja je pritom i lezbejka. Mislimo o tome.

Marko Lazović