Nikolu Pekovića (rođenog u Kraljevu, 1990.) publika je nagradila u okviru Kluba Superste. Nikola je naš čuveni i više puta nagrađivani harmonikaš. Osnovne akademske studije završio je na odseku izvođačke umetnosti (smer harmonika) u klasi magistra Miljana Bjeletića. Diplomirao je na Fakultetu umetnosti u Nišu, sa ocenom 10,00 i ukupnim prosekom 9.50.

Ko te je uputio na harmoniku kada si bio mali? Obično je za to odgovoran neko iz porodice?

Pošto je mama svirala harmoniku u nižoj muzičkoj školi, moj deda je imao dve male harmonike sa kojima sam se igrao. Otišao sam u muzičku školu sa nemerom da se upišem i, prolazeći hodnikom, ugledao sam u jednoj učionici učenika koji je svirao harmoniku na meni do tada čudan način. Taj trenutni utisak me je opredelio da sviram taj instrument.

Po čemu se harmonika razlikuje od ostalih instrumenata?

Sviram još nekoliko instrumenata, ali emocija koju proživim u toku nastupa sa harmonikom je previše jaka da bi se poredila sa ostalim instrumentima. Harmonika je specifična, jer je „pribijena“ uz naše telo, uz srce, tako da su emocije blizu. Osećam harmoniku kroz njene vibracije i širok spektar zvukova kao deo sopstvenog tela. Pri kulminaciji izvođenja,  tokom koncerta, moje telo je toliko stopljeno sa instrumentom da mi omogućava prenos najčistije i najsjajnije emocije na publiku.

 

Nikola Pekovic 2Mnogo si putovao po svetu, koja publika je najbolje reagovala na tvoje izvođenje i instrument?

Pozitivna reakcija publike ne može se odrediti prema zemlji ili mestu gde sam svirao, nego prema broju i strukturi ljudi koji muziku razumeju i doživljavaju. Donekle sve to zavisi i od mog raspoloženja i umetničkog prikaza kompozicije koju izvodim. Uvek sam bio u prilici da budem nagrađen dobrim aplauzom i pozitivnom reakcijom publike, a od dalekih zemalja izdvojio bih Kinu, verovatno zbog toga što Kinezi izuzetno drže do tradicionalnih vrednosti. Najširi slojevi društva visoko cene umetnost i muziku, a kao nacija od malih nogu su naučeni da sa pažnjom i velikim poštovanjem uvažavaju svakog gosta i uopšte onoga koga slušaju i gledaju.

Kako je došlo do odlikovanja „Orden Vrhovnog Atamana ruske Kozačke vojske”?

Spontano, ali ne i slučajno, sestra i ja smo bili gosti jedne manifestacije u Ruskom domu u Beogradu na kojoj su, kao gosti, bili visoki vojni zvaničnici Ruske federacije.  Pošto su domaćini i organizatori unapred znali za uspehe koje sam prethodno postigao, a posebno za pobedu u serijalu „Ja imam talenat“ sa mojom sestrom, prepoznali su našu posvećenost tradicionalnim porodičnim vrednostima u duhu pravoslavlja i odlučili su da nas nagrade ordenom.

Koja kompozicija i koje izvođenje bi moglo biti tvoj zaštitni znak?

Kompozitor Viktor Vlasov, iz Ukrajine, napisao je kompozicijiu „Pet pogleda na Arhipelag Gulag“ o mestu gde je u Sibiru, u strašnim okolnostima stradao ruski narod.

 

Izvor: Superste arhiv