Pozorišna predstava u kojoj planirate da iskoristite rijaliti formu kao kič koji će finansirati kulturu, biće rađena po tekstu „Hodnik“, slovenačkog pisca Matjaža Zupančiča. Zašto se baš ovo delo pokazalo kao najbolji izbor?

Pre nego što odgovorimo na pitanje zašto baš ovaj tekst, možda je bitnije da postavimo pitanje da li je rijaliti uzrok ili posledica situacije u kojoj se nalazi društvo u kojem živimo. Čovek gleda i uživa u rijaliti programu, jer može da oseti superiornost nad igračima u rijalitiju, ne znajući pritom drugu stranu medalje. Tekst „Hodnik“ upravo nudi tu drugu stranu, ali ne kao direktnu kritiku na rijaliti kao takav, nego su učesnici samog rijalitija kritika za sebe, jer igraju zadatu igru, dobijaju instrukcije šta i kada treba da rade dok su unutra. Tekst otkriva sve tajne formata za koji možda konzumenti rijalitija ni danas ne znaju. „Hodnik“ ostavlja prostor gledaocu da razmisli o temi kojom se trenutno bavi 70% našeg stanovništva, a to nam je i cilj.

Kako je bilo vama, kao glumcima, da prilikom prezentacije projekta transformišete svoju ličnost, ponašanje i način na koji komunicirate, u formu jedne prosečne osobe iz rijalitija?

Nije nam bilo teško. Teže nam je bilo da govorimo sve ostalo na prezentaciji, jer je mnogo lakše komunicirati sa publikom iz „likova“ koje igramo.

Kič 3

Da li je bilo lako – jer je reč o profesionalnoj glumi, ili ste imali i neke mentalne kočnice, unutrašnji revolt prema oponašanju onoga protiv čega se zapravo borite?

Da bi naš revolt imao smisla, to jest da bismo mogli da ispričamo priču iz pravog ugla, neophodno je da se, što je više moguće, približimo likovima koje tumačimo i odemo do njihovih krajnjih granica, kako bismo strahotu tih ljudi prikazali u najboljem svetlu.

Imate ideju da izmestite ovu predstavu iz konvencionalnih okvira, počevši od mesta gde će se igrati. Šta je alternativna bina i šta se postiže izmeštanjem predstave iz institucionalnog pozorišta?

Mi kao trupa nemamo ništa protiv institucije, ali tema koju smo izabrali, zahteva intimnije i verodostojnije prostore. O alternativnoj sceni se ređe priča i piše, što ne znači da je manje važna i prisutna. Alternativna scena nosi sa sobom prvenstveno hrabrost ljudi da se upuste u problem koji ne postoje u institucijama, zatim iskonsku potrebu da progovore o temi koja ih interesuje, i na kraju daje slobodu u svakom smislu.

Kič 2

Kroz program Centrifuga, ukazala vam se prilika da realizujete predstavu koja je, zapravo, svojevrsna kritika današnjeg društva. Koliko toga treba da prođete do trenutka kada će „Hodnik“ biti prikazan pred publikom?

Mnogo. Mi smo jako ohrabreni pobedom i verujemo da će nam sada ostatak puta koji treba da pređemo do prve probe sada biti jednostavniji. Na pola smo puta sa ukupnim budžetom i sada će nam biti mnogo lakše da nađemo sponzore, a nama ostaju slatke muke, to jest biranje autorskog tima.

Čeka vas čitav proces pripremanja predstave, šta on sam po sebi obuhvata?

Rad na svakoj predstavi zahteva temeljnu i veliku posvećenost. Većina stvari sa rediteljem se reši „za stolom“ na čitajućim probama i pre izlaska na scenu, a potom idu mizanscenske probe. Proces takođe podrazumeva rad sa autorskim timom. Zatim slede progoni, ili ti probe gde se predstava igra bez prekidanja radi uvežbavanja, i na kraju premijera kao finalni proizvod.

Kič 1

Od trenutka kada ste poslali aplikaciju za Superste Centrifuga program, prešli ste dugačak put. Projektne klinike, speed dating, Ideodrom, i na kraju – finale kao trenutak odluke. Učili ste od mentora i mentorki, ali i od drugih učesnika, dobijali savete, sugestije, kritike, aplauze… Sada kada su se malo slegli utisci, podelite sa nama šta je za vas značilo biti deo celog procesa. Koliko je ovo iskustvo bilo važno i korisno za vas kao tim, ali i kao pojedince?

Za naš tim, ceo konkurs bio je jedno novo iskustvo. I da novac nismo osvojili, bili bismo zadovoljni kontaktima koje smo ostvarili sa mentorima koje smo upoznali na Ideodromu. Mislimo da je našem timu sada mnogo lakše, jer će na putu do premijere imati ljude koji će svojim znanjem i iskustvom aktivno pomagati.

I za kraj nam recite – da li kič ima cenu?

I mi se pitamo, zato jedva čekamo premijeru da to i saznamo.