Njegovo ime je Milan Plavšić i rođen je 14.2.1933. godine. U Kać je došao kao seoski monter, a sve do penzije radio je u Elektrovojvodini kao elektromonter za visoki napon. „Osamdesete godine je došao profesor Živojin Ćulum, čuveni naučnik koji je učestvovao jedini u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji u ruskom satelitu kada su Lajku slali na Mesec. Kada se preselio u komšiluk, doneo je jedan mali kolektor koji za kratko vreme dobije toplu vodu. Odmah sam došao kući, po uzoru na kolektor uzeo iz frižidera saće i staklo od prozora, posložio ih i uspeo u realizovanju svoje ideje. Kada sam postigao prve uspehe, tada me je sve još više privlačilo. Taj točak inovacija nije mogao više da se zaustavi“, kaže Milan, u Kaću poznatiji kao čika Mile.

Profesor Živojin Ćulum je u tom periodu počeo da drži predavanja na Fakultetu tehničkih nauka Univerziteta Novi Sad. Prijavilo se više od trideset ljudi, ali na kraju Milan je ostao jedini učenik. „Funkcionisali smo po principu razgovaramo, dođemo do ideje i ja mu sutradan napravim. On ne zna napraviti, a ja znam, dok on zna nacrtati, što ja nisam umeo. Shvatio je da u meni postoji određeni kvalitet i da možemo sarađivati. Konsultovali smo se često i mnogo stvarali. On je umro 1991. godine, a ja sam produžio sam. Smatram da je za proces stvaranja u povoju presudno imati nekoga na koga se možeš ugledati  i ko ti može pomoći i usmeriti“, navodi on i dodaje kako sve što je stvorio zapravo napravio od stvari sa otpada. „Ništa novo nije urađeno, uglavnom sam koristio ostatke i pravio nove i korisne proizvode. Mi u Novom Sadu imamo 2100 sati Sunca godišnje. Naša toplana previše troši kako bi davala toplu vodu građanima, pa sam patentirao izum koji je omogućava na osnovu solarne energije. Šta god da napravim, ja to testiram kod kuće i mogu da dokažem i majstoru i doktoru i profesoru. Na sve svoje izume sam jako ponosan, ali na ovaj posebno“, ističe Milan.

Mile2

 

Većinu svojih patenata, preko njih 40, kao i nekoliko jedinstvenih mašina iz oblasti poljoprivrede i automobilizma dao je muzeju i fakultetu. „Puna mi je soba zahvalnica i priznanja, ali ipak mi je najbitnije to lično zadovoljstvo i znanje da si nešto dobro stvorio. Ne razumem kako ljudima može da bude dosadno, meni je u mojih 83. godina i ovih 24 sata dnevno malo. Jako mi je žao što ja svoje znanje nemam kome da prenesem. Naša omladina jeste vredna, kreativna i pametna, ali problem je što nemaju posao i nisu zainteresovani. Znanje se ne kupuje, znanje se prenosi i uči. Gledaš kako rade majstori iza leđa, konkretno učiš, kako praktično da radiš. Nije interesantan novac, već znanje, da čovek nauči to što radi. Malo truda, malo upornosti i nema toga što čovek ne može sam napraviti“, zaključuje on.

 

Luka Ličina